DEREK BESANT

Reč umetnika

...
Kumulativna teza KRAJA JEZIKA zapravo se oslanja na govor tela, ljudski pogled, nevažne detalje, rasparčane reči, kao i na pamćenje kao defektni mehanizam koja nam omogućava da funkcionišemo i kojim kreiramo smisao. Ako želimo posmatrača umetničkog dela da uvučemo u temu, osnovna stvar koju moramo da uradimo je da postavimo umetničku jednačinu koja predstavlja odgovor na sva pitanja; zatim, treba da počnemo da uklanjamo delove i omogućimo drugim značenjima da dođu do izražaja, čime menjamo sadržaj te jednačine. Posledična tematska reakcija jeste spasavanje, pokušaj spajanja stvari koje ne idu zajedno

...
KRAJ JEZIKA jeste poziv na prepoznavanje putem kognitivne moždane aktivnosti vizuelnog sklapanja crta lica. Neke od prikazanih osoba mogu nam delovati poznato, iako su njihova lica namerno pomerena van vidnog polja na blizinu. Ova smišljena radnja usmerena na onemogućavanje oka da prikupi dovoljno podataka, budi sposobnost mozga da sakupi dovoljno memorije koja vodi ka prepoznavanju. Fragmenti tekstova nanizani između posmatranog objekta i posmatrača predstavljaju smetnju u observaciji slikovnog polja, što nas podstiče na dodatnu upitanost. Međutim, kada jednom mozak počne da razaznaje komponente teksta, on usmerava svoj interpretativni mehanizam na čitanje, dok likovni oblici isčezavaju kao kroz maglu. Područje istraživanja koje jednačina stavlja u pogon poziva posmatrača da uzme učešće, oslanjajući se na njegovo pamćenje, njegovo iskustvo i automatski pokušaj izgradnje značenja iz ova dva pravovremena usmeravanja pažnje. Kada se to dogodi, posmatrač gradi kognitivne mostove u odnosu na priču i oni postaju njen sastavni deo. Zapravo, ta priča nesvesno postaje priča posmatrača.

 


Ove slike sam do sada postavio u četiri muzeja u četiri različite zemlje. Svaki put postavljam nasumičan redosled, kako bi se narativne praznine mogle popunjavati u odnosu na to kako su pročitane poslednji put. Takođe, svoje radove postavljam na različitim nivoima u prostoru, čime se obezbeđuje linearno prepričavanje slika kao jedinstvenog događaja, kao jedinstvenog umetničkog dela sačinjenog od trideset i tri segmenta. Matematičke kombinacije za trideset i tri složene tekstualne slike, koju posmatrač preuređuje sopstvenim doprinosom u vidu premošćavanja i razumevanje tih kombinacija u delovima, omogućavaju da se priča svaki put usmeri ka novim mogućnostima. Ona do kraja ostaje nedovršena.

Zvučni zapisi koji služe kao pratnja instalaciji sakupljeni su sa lokacija gde se ljudski glasovi gube u daljini. Metafora tišine, na koju naziv izložbe asocira, nije osmišljena samo da bude pratnja: Zvuk vetra koji duva kroz ulaz u podzemni proloz u Torontu; prazan peron u Londonu; aeorodromski izlaz u Tokiju između dva leta; park u Njujorku u suton. Ambijentalni zvuci odsustva formiraju buku sadašnjosti, ali sa zadrškom. Ovo su tek smernice za putovanje kroz izložbu sa drugačijim osećajem za poigravanje. Sprovodio sam eksperimente sa muzičkom podlogom (često u saradnji sa kompozitorima), da bih utvrdio kako ona utiče na posmatrače. Katkad ona povećava vreme posmatranja u prostoru. Drugi put, zvuk služi da namerno iritira i da odvlači pažnju. Tenzija. Distanca. Prekid. Izobličenje. Svako od navedenih stanja, koje uvodim kao audio komponentu, omogućava posmatraču da se u određenoj meri pozicionira u kontrolisanom okruženju. Ravnoteža je od presudnog značaja kako bi se ta stanja uklopila u vizuleni sustret, s tim da se nekako u tom sučeljavanju ona utapaju, postajući deo celine.

–Derek Michael Besant